PESMA O SEDAM BOEMA
Sergije Lajković (1940-2005)

Bure u pimnici kod sedam boema,
Pokojnih doduše, al prisutnih živo,
Kućerina koja izvor je poema
U prozačno jutro i veče sivo.

Mile Šandu skida togu i periku,
Odlaže pištaljku (vozu staje pruga),
Pevač advokatu rimije pridiku,
Rukom lopatastom natkrivljuje druga.

Sa njim u saglasju peva Bora Jare,
Glumuje cirkuzan, uči buljuk roma,
Ne haje dok laje, ne daje dve pare,
Tigrolovac, šmeker, domaćin bez doma.

Mika Šćekić, kozar, tri dana bez snova,
Ispoveda svoju, tvoju, moju dušu,
Dok mu krade nade boemija nova
I žestoka voda smeh goni u tmušu.

U buretu stare sustiglo pajtaše,
Kulinar bez premca, braca Aca Keler,
Iz sebe izlio, brojke, krajputaše…
Memorija nije znala mu za feler.

Vlada Bi-Bi ovde parkira kolica,
Raznosač svačijih stvari i sudbina,
Odložio kačket, grimasu sa lica,
Nameran da piće spozna do dubina.

Obalio mečku rvačkim zahvatom
Karbula Brus, potom smirio mišiće,
Ispio čokanjče za kafanskim stolom,
Za astal pozvao mečku i mečiće.

Mile Ge, violinist, zvani Ge Žica
Izvija baladu o Bonki i Šanku,
Bajat osmeh-masku ne skida sa lica,
Dinar dva mu dosta, sada snuje banku.

Bure u pimnici kod sedam boema,
Pokoj, doduše, pa zato i tajac,
Kućerina koja je poema
U čudnome mestu po imenu Rajac.